„Требао бих ово да увозим! Колико тешко може бити? “

Многи љубитељи вина који путују у далеку земљу пијуцкају локално вино и разматрају ову мисао. Па кад Вино од плавог Дунава , увозник источноевропских вина, позвао ме да две недеље пратим посете произвођачима и извиђачким винима дуж далматинске обале у Хрватској, нисам оклевао да кажем да.

Да, за лежерне дане дегустирања вина у луксузним приморским окружењима. Да, живети гламурозним животом увозника вина.

Међутим, брзо сам научио да увозници вина морају бити добро припремљени за строгост пута и непца. Распоред је крцат, темпо неумољив. Пре ручка смо пробали више од 60 вина и узорака бурета. Дуге дане дегустације пратиле су вечери оцењивања боца са узорцима и прављења детаљних белешки.

Хрватско вино у успону

А на путу често нема мапе. Неколико пута смо се изгубили и задржала полиција. Трчали смо три сата у мрклој ноћи око полуотока Пељешца без ГПС-а да бисмо уловили последњи трајект за Корчулу, стигавши са четири минута вишка. Нисмо могли да пронађемо хотел, јер је променио име, али не и натписе. Напокон смо се пријавили после поноћи.

То је био само први дан.

Теренски, увозници, како сам сазнао, морају бити мајстори шарених праваца:

Скрените десно поред зграде са ружичастим балконом. Пратите земљу. Скрените лијево код великог чамца поред маслина. Наставите док не видите ознаке пута лета на аеродрому.

Тако смо пронашли једну од оригиналних лоза из Зинфандела познату као Црљенак Каштелански. Пјешачећи до винограда, видели смо познату лозу идентификовану алуминијумском ознаком за псе са серијским бројем и родовником око дебла. Није баш свето окружење, али свеједно узбудљиво.

Илустрација Ребецца Брадлеи

Винарије овде нису велика имања. Неколико је суморних остатака југословенске државне производње из доба комунизма. Неке дегустационе собе су домови произвођача вина - вековне камене зграде у којима бисмо се окупили око породичног стола уз обилно намазене хлебове, сиреве, маслиново уље, сухомеснате производе, туну, капаре и домаће посластице. Ако је околина била скромна, гостољубивост је била велика.

Открио сам да живот увозника није у отменим дворцима и великим оброцима. Уместо тога, ради се о повезивању са људима уз чашу вина и, често, домаћи оброк. Већина свих које смо посетили генерацијама су део винарске породице, а обављањем посла или ломљењем хлеба и ви постајете део породице.

На острву Хвар требали смо обићи славног Златно острво винарија, коју је недавно основао Златан Пленковић, икона и легенда модерног хрватског вина. Али његов син Марин водио нас је негде личније.

Одвео нас је до малог гробља, поред винарије, које гледа на море. Тамо смо стали над гробом његовог оца. Тежина очеве заоставштине наслоњене на рамена сина била је истовремено опипљива и потресна. Никада нисмо видели винарију. Није било важно: Марин нам је показао све што је важно.